Kad smo se sreli na putu ezan je ucio.

-¨Hajde, dodji sa mnom u dzamiju…¨- rekao sam ¨… znas da je danas dzuma!?¨

-¨Znas i ti, da ja ne idem u dzamiju!¨

-¨Znam, ali stvarno bih zelio da znam razlog.¨

-¨Pa ne znam ne mogu, znas i brinem se da mi se nece pegla na hlacama pokvariti¨

Samo sam se nasmijao.
-¨Vjerovatno se salis, zar i zbog toga moze da se ne ide u dzamiju?¨

-¨Ozbiljno ti kazem, znas da pazim na svoje odijevanje a posebno volim zeleno.¨ I stvarno, bilo je tako.

Odjeca koju je oblacio bila je stvarno lijepa, uvijek je birao da to bude zelena boja i uvijek je bila ispeglana.

-“U redu,” rekao sam – “zar nisi nikad u zivotu isao u dzamiju?”

-“Dok sam bio dijete isao sam sa djedom par puta, ali tad nisam razmisljao o tome hoce li mi hlace na koljenima da izblijede i mislim da vise nikako necu ici u dzamiju.”

-‘ Ono sto je rekao zaista me je zbunilo i pokajao sam se sto sam otvorio ovu temu.

Poslije smo se pozdravili i rastali.

Dva mjeseca nakon toga naseg razgovora rekli su mi da je u dzamiji.

Odmah sam otisao, bio je ispred safova koji su bili poredani za namaz u dzamijskoj basti.

I opet je bilo zeleno, polahko sam mu se priblizio i tihim glasom prozborio:

-“Rekao si da nikako neces dolaziti u dzamiju!?”

Nista nije odgovorio, lezao je na tabutu koji je bio prekriven zelenim!